| |
 Lyric |
 |
|
|
| |
JEROTIJE (prestravi se): Šta da pritisne?
ANĐA (nastavlja): "Poljubac na tvoja usta."
JEROTIJE: Čudo ne kaže da udarim pečat na tvoj raspis.
ANĐA (završava čitanje): "Tvoj do groba verni Đoka." (zgranuta)
JEROTIJE: Đoka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka.
ANĐA (krsti se): Ju, ju, ju, ju, Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikad više ne napiše pismo.
JEROTIJE: More, će da ga napiše nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće.
ANĐA: Otkud ti ovo pismo?
JEROTIJE: Doneo poštar.
ANĐA: Za nju?
JEROTIJE: Za nju, dabome!
ANĐA: I ti ga otvorio?
JEROTIJE: Otvorio, dabome.
ANĐA: Bolje da nisi, bolje boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo?
JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino.
ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio.
JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu.
ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma.
JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pismo. U mojim je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto,
došlo od jutros puno pisama iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše. Znam pisma iz ministarstva ne mirišu, ne mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad... "Gospođici Marici Pantićevoj." Oho, rekoh, tu smo! Otvorim ga, pomirišem, kad... zamirisa Đoka. Eto ti! |
|
|
|
